ODNOS NAUKE I RELIGIJE I KVANTNA NEODREĐENOST KAMIJEVOG ESEJA MIT O SIZIFU (eng. THE RELATIONSHIP OF SCIENCE AND RELIGION AND THE QUANTUM INDETERMINACY OF CAMUS' ESSAY THE MYTH OF SISYPHUS)

Nauka i religija su dva različita i zatvorena sistema ideja, verovanja i prakse koji služe čoveku u potrazi za istinom o sebi i svetu koji ga okružuje. Nauka zadovoljava potrebu za racionalnim saznanjem, dok religija zadovoljava vansaznajne potrebe (za krajnjim smislom života, srećom, utehom, spasenjem itd.). Dinamika odnosa nauke i religije kroz istoriju, od antičke Grčke (776-323. g. p.n.e.), preko potonje pojave hrišćanstva tokom prvog veka, pa sve do objave moderne nauke u sedamnaestom veku, obeležena je burnim periodima u kojima su se dva oprečna gledišta znanja i vere najpre međusobno sukobljavala u težnji za vodećom ulogom u određivanju duhovnog prostora, pa uzajamno preplitala i, na kraju, nedovoljno dopunjavala u intelektualnom mozaiku društva. Prema teologu Džonu Hojtu, njihova interakcija se može interpretirati na četiri različita načina. Prvi polazi od pretpostavke logičke nekompatibilnosti dve discipline, što znači da samo jedna od njih može ispravno opisati stvarnost i implicira nemogućnost bilo kakvog kompromisa izmeđuu nauke i religije. Drugi polazi od činjenice da nema nikakvih dodirnih tačaka između nauke i teologije u smislu problema kojima se bave, što znači da se njihov odnos može sagledati kao skup antiteza. Treći podrazumeva da ni nauka ni teologija ne pružaju potpunu sliku o stvarnosti, što znači da se one u izvesnoj meri preklapaju. Četvrti ne isključuje mogućnost da su nauka i religija duboko povezane i međusobno potvrđuju, što pretpostavlja da obe discipline opisuju istu stvarnost različitim metodama i na čemu se bazira njihova moguća kooperativnost. Da bi se razumela suština Hojtove klasifikacije, neophodno je osvetliti istorijsku dinamiku smisla odnosa nauke i religije. Težište određenih razmatranja koji su obuhvaćeni ovim spisom je na tome da se pokaže da su vekovi morali da proteknu da bi se religija i moderna nauka iskristalisale kao zasebne oblasti duhovne delatnosti, dok se njihova posledična sinergija u praksi pojavljuje kao ,,najverovatniji“ (uticaj subjektivnosti se ne može u potpunosti isključiti) neophodan uslov za što celovitiju spoznaju stvarnosti. Ovakav pristup se najverodostojnije odražava kombinacijom trećeg i četvrtog Hojtovog stanovišta, sa naglašenom prevagom u korist trećeg. Činjenica da su se teologija i nauka razvijale izolovano u dugom vremenskom periodu i tako izgradile nezavisne jezike ukazuje na postojanje međusobne terminološke barijere. Logično se zaključuje da su neophodni uzajamni kontakti koji uključuju razmenu određenih znanja i informacija s ciljem da se premosti dubok jaz između dve discipline. Pretpostavka je da teolozi, s jedne strane, moraju vrednovati naučna dostignuća, dok naučnici, s druge strane, moraju biti svesni svojih epistemoloških ograničenja. U dvosmernoj komunikaciji, aktivnija uloga teologa je od presudnog značaja za uspeh dijaloga, u smislu njihove otvorenosti da saznaju što je moguće više o novim naučnim otkrićima i da bar delimično ovladaju jezikom nauke, na primer, putem analogija koje pomažu da se određeni teološki pojmovi i interpretacije ,,prevedu“ na jezik matematike, fizike i biologije.

Klica naučnog razumevanja fizičke stvarnosti se vezuje za Arhimeda (oko 287-212. g. p.n.e.) i njegov karakterni individualizam, tj. slobodu od bilo kakvog autokratskog mišljenja. Uverenje da nauka negira postojanje Boga obeležilo je period pre objave moderne nauke u 17. veku, posebno srednji vek u kom je Crkva brutalno progonila naučnike zbog mimoilaženja u stavovima, što je imalo za posledicu neprihvatanje Arhimedovog dela punih dve hiljade godina. Mnoga naučna otkrića u zadnjih pet stotina godina su sledila jedno drugo, a svako ponaosob je bilo čin koji je otkrivao novu fizičku stvarnost (jednostavne zakonitosti i divnog reda) koja je unapredila ljudsko razumevanje jezika prirode, tj. govora neprekidne kosmičke drame. To nisu stvarnosti metafizičara i filozofa sklonih apstraktnom umovanju, već su to plodovi ljudskog iskustva. Poseban naglask ovog spisa je na niti koja povezuje ključna naučna otkrića, a to je obdarenost organskog sveta sposobnošću stvaralačke koordinacije da od mikrokosmičkog energetskog haosa (toplota, svetlost i hemijska energija) stvara tvorevine koje ostvaruju uređene funkcije. Ljudski život je najviši domet te stvaralačke koordinacije. Najuzvišenija misija čovečanstva bi mogla da bude težnja ka transformaciji ljudskog života u kosmosu u život jednostavne zakonitosti i divnog reda, a u kojoj bi suštinski doprinos naučnika poznanju Boga bio nemerljiv. Pri tom, fizička stvarnost ne može biti jedini oslonac. Drugi oslonac je duhovna stvarnost koja, kao i fizička, ima poreklo u ljudskom iskustvu.

Fundamentalno stanovište da postoji objektivna fizička realnost koja se može proučavati teorijskim i eksperimentalnim metodama obeležilo je razvoj nauke u periodu od sedamnaestog do dvadesetog veka. Takvo gledište dovedeno je u pitanje pojavom kvantne fizike čiji su osnovni postulati ukazali na mogućnost da priroda elementarne čestice zavisi od načina posmatranja. Mogućnost da se merenjima potvrdi dvojna priroda elektrona znači da se elektron, u zavisnosti od izbora eksperimentalne metodologije, može ponašati i kao talas i kao materijalna čestica. Oba ishoda podjednako reflektuju fizičku stvarnost. Matematika koja nam omogućava da formalno opišemo mikroskopske fenomene ne znači da ih možemo razumeti na adekvatan način. Neodređenost kvantnih sistema se razlikuje od neodređenosti haotičnog kretanja velikog broja mikročestica ispoljenog kroz dinamičke pojave na makroskopskom nivou. Stvaralačka koordinacija - sposobnost makroskopskih objekata da pretvaraju energiju mikrokosmičkog haosa, kao što su toplota, svetlost i hemijska energija, u uređene funkcije je određena osobinama velikog broja čestica i njihovim statističkim usrednjavanjem čime se eliminišu posledice kvantne neodređenosti. Da li to znači da kvantna neodređenost bitno ne utiče na događaje koji nas se direktno tiču? Iako ima naučnika koji su krajnje skeptični prema ideji kvantnog haosa i njenoj vezi s makroskopskim pojavama, takva mogućnost se ne sme u potpunosti odbaciti. Postoje indicije da se mehanizmi kvantne neodređenosti koji bitno menjaju ponašanje haotičnih sistema ispoljavaju u domenu biologije, na šta ukazuje činjenica da se genetske mutacije dešavaju na molekularnom nivou i samim tim podležu zakonima kvantne fizike. ,,Ko god nije zapanjen kvantnom fizikom, nije je razumeo“, rekao je Nils Bor, sugerišući mogućnost da određeni aspekti stvarnosti ostanu van domašaja ljudskog intelekta. Njegov predlog je bio da kvantno poimanje stvarnosti, koje percipira fundamentalnu nepredvidljivost prirode, podrazumeva verovatnoće različitih eksperimentalnih ishoda. Takvo tumačenje je u početku naišlo na osporavanje među fizičarima koji su tvrdili da je kvantna fizika nekompletna i da iza njenih ,,paradoksalnih“ rezultata stoje neke neotkrivene determinističke promenljive. ,,Bog se ne kocka!“, primetio je Albert Ajnštajn duhovito. Osamdesetih godina prošlog veka, eksperimenti fizičara Alena Aspekta su pokazali da su takve interpretacije kvantne fizike pogrešne, što je utrlo put današnjem opšteprihvaćenom stavu da je neodređenost fundamentalna karakteristika prirode i da je naše znanje o mikroskopskim procesima nužno ograničeno. Misteriozni svet kvantne fizike se ne može opisati jezikom klasične fizike. „Neobični zakoni“ koji vladaju svetom mikročestica nas primoravaju da promenimo iz osnova način na koji shvatamo pojmove kao što su suprotnost, postojanje i objektivna stvarnost. Kvantna teorija nije lokalnog karaktera, dok je kosmos povezan u jednu nedeljivu celinu. Danas religiozna osoba koja vidi Božiju ruku u svim stvarima prihvata da su zakoni verovatnoće manifestacija Božijih puteva. Otuda bi naš pogled na svet mogao da se osloni na stanovište kvantne teorije, tj. usvojenu predstavu o neodređenim slučajnim događajima i matematički izračunatim verovatnoćama. Takva mogućnost je iskorišćena ovde da se ukaže da bi primena zakona verovatnoće mogla biti delotvorna u proceni verodostojnosti hrišćanskog verovanja u postojanje Boga, Hristovo uskrsnuće i ,,čuda“, ne gubeći pritom iz vida da su i neintuitivni događaji ipak teorijski mogući (imaju zanemarljivo malu verovatnoću da se dogode). Ovakav pristup bi mogao da pomogne ljudima sklonim razumu u pokušaju da racionalizuju verska ubeđenja, što bi donekle moglo da podstakne traganje za odgovorom na pitanje da li bi trebalo voditi pobožan život, ne sugerišući pritom da se do vere može doći putem teorijskih modela i rasprava.

Ogled Albera Kamija Mit o Sizifu, objavljen 1942. tokom Drugog svetskog rata, obrađuje problem ljudske egzistencije u kontekstu čovekove vansaznajne potrebe za krajnjim smislom života. Sizif je junak iz grčke mitologije koji se zamerio bogovima svojom lakoumnošću jer je odavao njihove tajne. Zbog toga su ga osudili da vezanih očiju neprestano gura do vrha planine veliki kamen koji bi se svaki put vraćao u podnožje kada bi bio nadomak cilja. Smatrali su da nema strašnije kazne, tj. većeg pakla, od uzaludnog i beznadežnog rada. Kami koristi Sizifa kao metaforu za čoveka i njegov besmislen život. Apsurd je uzet kao polazna tačka, dok je do tada uglavnom uziman kao zaključak. To bi mogao biti razlog zašto Mit o Sizifu nema toliko zvaničnih kritika. Kami objašnjava ideju apsurda koji nastaje u konfliktu čovekovog duha i ravnodušnosti sveta koji ga okružuje, a pobuna i ljudska solidarnost su pojavni oblici čovekovog suočavanja sa apsurdom, tj. uzaludnim traženjem smisla, večnih istina i vrednosti. Kami ističe da je akcenat na apsurdnom osećanju, a ne na apsurdnoj filozofiji, tako da metafizika ne može biti temelj tumačenja njegovog ogleda. On razvija izvorno jedinstvo književnosti i filozofije s izuzetnom lakoćom književnoumetničkog stila tako što obrazlaže nihilizam i prirodu apsurda, kao i čovekov život u univerzumu bez reda i smisla. Shvatamo da je junak apsurdan koliko po svojim strastima toliko i po svojoj muci. Kami, inspirisan idejom o životu kao ciklusu koji uvek počinje iznova, sugeriše da je sama borba da se dođe do vrha dovoljna da ispuni ljudsko srce i da Sizifa treba da zamislimo kao srećno biće. Stoga bi se moglo zamisliti da je Sizif bio iznad svoje sudbine i jači od kamena što je, ako je verovati Homeru, odlika najrazboritijeg i najmudrijeg od smrtnika. Kami smatra da Sizif, svojom svešću o sebi i lucidnošću sa kojom se suočava sa apsurdom, svakom čoveku predstavlja sliku za psihološku, moralnu i filozofsku projekciju života. On preporučuje da svako treba radije da se suoči sa apsurdom i dosegne do sopstvenog smisla života, nego da traži smisao egzistencije u spoljašnjim izvorima poput religije. Iako je Sizif na zemlji ispoljio prezir prema bogovima, mržnju prema smrti i strast za životom, Kami identifikuje Sizifa kao arhetipskog apsurdnog junaka, kako zbog njegovog ponašanja na zemlji, tako i zbog njegove kazne u podzemnom carstvu. To je junak koji ne poriče večnost, ali ništa za nju ne čini. Međutim, primena zakona verovatnoće u našoj proceni verodostojnosti određenih Kamijevih opservacija, imajući pritom u vidu nivo Sizifove samosvesti u suočavanju sa kaznom, sugeriše mogućnost njegovog približavanja Bogu kroz atribute vere, ljubavi i nade. Mogućnost ovakve kulminacije apsurda, i pored činjenice da je glavni junak suštinski izazvao autoritet bogova, možda ukazuje na dodatnu vrednost Kamijevog eseja, koja je oličena u mogućnosti da se povežu književnost, nauka i religija na autentičan način.